nazad
english
naslovna infobaza onama linkovi kontakt

Атлантска јесетра - Acipenser sturio

Атлантска јесетра достиже дужину до 5,5 или чак и до 6 метара, а тежину и до 1000 кг. Тело је издужено и ниско, рило је шпицасто и благо уздигнуто на врху. Има од 9 до 16 дорзалних плоча, латералних од 24 до 39 и вентралних од 9 до 14. Између дорзалног и латералних редова плоча налазе се бројна острвца ромбоидних израштаја. Први зрак пекторалног пераја је трансформисан у чврсту бодљу. Врх главе је широк, али шпицастији него код руске јесетре. Доња усна је прекинута по средини.

Ова врста је ограничена на североисточни Атлантски океан, и то првенствено плиће делове Северног и Балтичког мора и нека обалска подручја у Медитерану и Понтском региону, укључујући Лигуријско, Тиренско, Јадранско, Јонско, северно Егејско, Мраморно и Црно море. У региону Црног мора, улазиле су у дунавски естуар, реке Ингури, Риони, Јесил и Кизил. Данас су популације Атлантске јесетре у Атлантику и Балтичком мору пред изумирањем. Сматра се да је у Дунаву данас потпуно ишчезла.

Током боравка у мору се задржава у литоралној зони, претежно у естуарима са муљевитим дном. Млађе јединке обично остају у радијусу од 100 км од речног ушћа, а у мору се обично задржавају на дубинама од 20 до 50 метара.
(www.fishbase.org)

Максимална забележена старост Атлантске јесетре је 48 година. Полну зрелост достижу са 7 до 9 година старости. Прво мрешћење женки се догађа једну до 5 година касније него код мужјака. Мужјаци су способни за мрест сваке године, док код женки између свака два мреста постоји пауза од годину дана. Период мреста траје од марта до августа на температури воде од 7.7 до 22 ºC. Мресте се на дубини од 2 до 10 метара, на каменитој или шљунковитој подлози са јаком воденом струјом, у главном кориту реке или у проточним рукавцима. Атлантска јесетра улази у реке од јануара до октобра, а максимум миграције обично траје од почетка априла до краја маја, током периода високог протока воде. Постојање слабе миграције и током касног лета и јесени указује на могућност постојања "зимске расе" Атлантске јесетре, слично као и код других диадромних јесетарских врста.

Ареал Атлантске јесетре; површина под зеленом бојом - присутна, под црвеном - ишчезла (www.cites.org)

Адултне јединке се претежно хране бентосним бескичмењацима, као што су мекушци, црви из класе Polychaetа, представници реда Isopodа и шкампи, а такође и мањим рибама, укључујући представнике рода Ammodytes и фамилије Gobiidае. У Црном мору се, са друге стране, адултне јединке хране претежно рибом и то готово искључиво европским инћуном (Engraulis encrasicholus). Током периода миграције и мреста, адултне јединке се не хране.

За Атлантску јесетру је установљен трајни ловостај ("Службени гласник РС", број 36/09) и I степен њене заштите ("Службени гласник РС", број 50/93).

 

Преузето из: Reinartz, R. (2002). Sturgeons in the Danube River; biology, status, conservation. International Association for Danube Research (IAD), p. 150.

Интернет презентација финансирана од стране Министарства заштите животне средине. Вебдизајн & одржавање: Иван Јарић ijaric@imsi.rs